samo ja mogu nahraniti svoj ego, jer samo ja znam šta voli da jede
klikni me!
27.04.2017.

bum šakalaka ja sam mnogo jaka

za neke stvari sam glupa ko kurac, i priznajem da sam glupa, al ne priznajem da je to urođeno, nego da sam glupa po opredeljenju ( ekavica, jer ne znam dal je ije il je, i gdje se stavlja), dakle, sama sam odlučila da je apsurd znati tako irelevantne stvari, koje su, opet, nekom Biblija, Kuran i Talmud, glupa sam jer kako je to tamo nekom apsurd ne znati, dakle, ja nisam pametna, al ja bih rekla samo neinformisana i nezainteresovana, iako znam da treba znati, ali kako kad je meni veća sramota što neko piše neznam, a opet je sramota i ne znati istoriju, tipa kad je prvi svjetski rat bio, i te neke bune i ustanci.
il nemaš pojma oznaku za zlato jer se u budućnosti planiraš baš baviti zlatom, sitom roviti po potocima. eto, možda se rovi i po rijekama, al i to je sigurno blamara ne znati.
mene nije sramota reći da sam se upravo na internetu opismenila, iako sam prije iskrene posvećenosti internetu pročitala Boga Oca, dovoljan dokaz da se tako ne možeš naučiti. ali ja sam tad čitala likove, zamišljala ih pa nisam stigla da propratim dal neznaju il ne znaju.
zato, kad vidim nepismenost, ja znam da je lik na internetu da gugla - žene sa sisama i dvoje, guzese. i šta ga briga? ne kažem da mi ne smeta, al u jednu ruku me i boli baš uho.
ja se sad bavim ljepšim stvarima, tipa kako izgledati ko duh, jer kunem se, tome sam težila jedno pola godine, dok nisam naišla na najsvetliji puder ikada, silky touch. realno, ovolike oći i bijeli ten - Kasper. mmmm.
i kako se spremiti za napolje za tri min. samo me zovnuti i reći - eto me tri min. da vidiš, bajo moj, kako onaj sat i po lako spadne na tri minute.

25.04.2017.

A nebo je u proleće plavo kao nešto čega se nikad setiti neću.

da sto života proživim, da ostanem ista 'vakva, s ovim mozgom, ja bukvalno ništa ne bih promijenila. da se učim na greškama, da padam i lomim noge, ja bih opet bila ja. jer, kamufliranje osjećanja i prećutkivanje istih je bolest, kategorija - smrtna. ja bih ćutala, samo da je moranje, sve vrijeme, ostalo, bih vrištala.
bježala od nezdravih odnosa, nepotrebno ružnih riječi i loših ljudi. nikad se nijednom približila. jer, ako ne volim sebe, ne štitim sebe, ne brinem se za sebe, ko će?
lijepo je kad neko 'oće, iskreno, a ne da se tebi čini da 'oće, a on 'oće kratko, površno, ofrlje. to ne može, jer nisam ja baš sebe na putu našla, umila se i eto tako, pošla nešto negdje.
ovo sad, razmišljam ja, s 23 godine, ova mala ja, od prije 10, bi rekla da jedem govna mnogo i da prestanem, al prije 10 godina sam bila, bokte, totalno drugo biće, drugi čovjek. kakva ću biti s 33? ma, jedva čekam.
ne bojim se, vala, ni starenja. samo obaveza. mada i to ću lako, kad porastem.
jedino se bojim da mi čitav život ne prođe u voljenju samo jednog čovjeka jer to bi značilo da ću ga protraćiti, a i da neću pokušati vratiti jednog jedinog. jer jebiga, lijepo sam rekla da se ne bih mijenjala, i valjda zaslužujem da se on vrati meni. nije da se ne bih obradovala. pa makar s 50.
da znam da 'oće sigurno, ja bih čekala.

a i opet sam popila neko vino, pa kad ga popijem, ne moš stati s pisanjem pa Bog.

jebo mater, ne mogu da utrefim ovo da zabranim komentare, jel me neko zajebava, pa klikće umjesto mene?


Noviji postovi | Stariji postovi