svakodnevnica ili – kako se utopiti u zoni komforTa bez da osjetiš potrebu da iskočiš iz istog kao sinonim za raj na zemlji i bestjelesno učešće u ovozemljskom životu. Ne, moja greška, nije bestjelesno ( možda je gramatički neispravno ovo napisano) nego bezPsihičko učešće. Tu si i super ti je ali ne učestvuješ, ne reaguješ, smiren si i ne zanima te. Zona komfora kao takva je jedino što mi je potrebno, a nikada nisam bila adrenalinski zavisnik iako sam poprilično ovisna o izazovima, koji su opet kul ako nisu ekstremni jer nisam ovo što sam napisala.
Shvatila sam da su dani sve kraći kako godine prolaze a sada ih već imam 28. Imam momka koji je najkrasnije biće na svijetu osim što ga moje srce neće, sve je kul. Pitate se zašto sam s njim kad ga ne volim ali ja ne mogu reći da mi nije drag. Reći ću vam i da sam sebična i da u ovom odnosu mislim samo na sebe. Neće me zanimati osuda zbog gorepomenute apatije. A ako uzmemo u obzir moje pređašnje odnose s muškarcima, tek je 7:1 za muški rod.
Upoznala sam mnogo dobrog čovjeka, ovaj – ženu, i jako sam srećna jer je imam jer da je muško – bila bi moja srodna duša. Malo vremena pričam o drugaricama, iako po svim skalama i sistemima vrijednosti, zauzimaju mjesto ispred muškaraca. I mojih a i tuđih.
Malo sam sazrela i promijenila se. Ja mislim na bolje. Makar bolje za mene.
